Nevidljivi radnici

Da li ste ikada pomislili da među nama postoje radnici koji nisu na popisu stanovnika, koji ne podležu zakonu o radu i koji ne dobijaju platu za svoj rad?

Sakupljači sekundarnih sirovina prikupe oko 95% otpada koji se trenutno reciklira u Srbiji, pokazuje istraživanje USAID-a (Agencija SAD za međunarodni razvoj). A prema procenama Republičkog sindikata sakupljača Srbija svake godine izveze sekundarne sirovine u vrednosti od oko 150 miliona evra. Iako je trgovina sekundarnim sirovinama veoma profitabilna, sakupljači otpada u Srbiji spadaju u red najsiromašnijih stanovnika. Među njima je i veliki broj dece, tačnije čak 25% sakupljača čine mlađi od 18 godina. Prema podacima Zelene inicijative, tipični sakupljač sekundarnih sirovina u proseku živi 46 godina, pripada najugroženijoj i najsiromašnijoj društvenoj grupi, nezaposlen je, radi prosečno 12 sati dnevno, i mesečno zaradi od 15.000 do 18.000 dinara.

Postoje i suroviji slučajevi od ovog, među nama su oni koji ceo svoj život provedu radeći i služeći čovečanstvu, a koje čak i ne prepozajemo kao radnike. To se pre svega odnosi na ogroman broj svinja, krava i kokoški koje svoj životni vek provedu u industrijskom ili farmskom uzgoju, gde samo predstavljaju puki izvor sirovina. Ako uzmemo za primer takozvanih “koka nosilja”, one svakog dana rade 16 sati dnevno i njihov bioritam je uslovljen podešavanjem veštačkog svetla u halama u kojima su držane. U prirodi kokoške žive 8-10 godina, a u industriji jaja 2-3 godine. Kada postanu izmučene i neprofitabilne, one ne dobijaju platu ili penziju za to, one odlaze u klanicu.

Izvor: Human Security Centre

U Zakonu o dobrobiti životinja, u kategorizaciji životinja na koje se ovaj zakon posebno odnosi, pod brojem 4 nalaze se „životinje za rad i službene životinje“. Kada pročitate ovaj termin sigurno pomislite na slike nestale ere ili siromašnih i nerazvijenih zajednica koje su prevaziđene tehnološkim napretkom. Ali nije tako, i u industrijalizovanom društvu ovaj problem je još uvek prisutan. Životinje su prinuđene da obavljaju široki spektar delatnosti koje ljudi nisu sposobni samostalno da obave ili su pak suviše rizični za njih. Ljudi koriste snagu konja, slonova i volova da vuku kolica i pomeraju trupce. Organi za sprovođenje zakona, vojska i policija, koriste izoštreno čulo mirisa pasa da traže drogu i eksploziv ili pronalaze nestale i zarobljene ljude, a lovci pse koriste da pronađu divljač ili da im donesu ulovljeni plen. Pored toga, superiorniji njuh pasa i svinja koristi se sve više za traženje veoma atraktivnih i popularizovanih pečuraka tartufa. Psi se, kao i majmuni, koriste za pomoć osobama sa invaliditetom ili slepim ljudima. Ovde često u samom startu ne uviđamo problem, jer nam na prvi pogled to izgleda kao dobro delo,koje životinje čine i vidimo pse kao socijalne životinje koje rado pomažu ljudima. Ali da li je tako? Kada pričamo o psima kao socijalnim životinjama, treba imati u vidu šta znači socijalna ili društvena životinja. Društvene životinje su one koje komuniciraju rado sa drugim životinjama, uglavnom pripadnicima svoje vrste, pa se postavlja pitanje da li bi pas otišao sa čovekom radije nego sa drugim psom. Socijalizacija se odnosi na obim organizacije njihovog društvenog ponašanja, a ne zavisnost, zasnovanu na prirodnoj potrebi za hranom i zaštitom, koja zapravo psa tera da prati nas, a ne drugog psa. Ove životinje se posmatraju kao resursi, dakle to su investicije od kojih se očekuje dobit ili vrednost. Njihovi „vlasnici“ štite ih od bolesti, brinu o njima, daju im adekvatan odmor samo kako bi nastavile da budu produktivne i da bolje obavljaju poslove za njih. Kada ostare ili se razbole ili povrede, ove životinje bivaju zamenjene novima koje nastavljaju taj ciklus. Njihov položaj je sličan ljudskim robovima, oni su od rođenja do smrti primorani da rade. Što se tiče policijskih i vojnih pasa, obuke koje prolaze su uglavnom rigorozne fizički i psihički uznemirujuće za pse, ali i da nisu, kose sa prirodnim nagonskim ponašanjem pasa (da njuškanjem istražuju okolinu, reaguju na druge pse, laju, reže…). Pored toga, radi sprovođenja zakona, te životinje su izložene riziku zbog povreda, zdravstvenih problema i slučajne smrti. Takođe, u tu svrhu koriste se i konji, ali i druge divlje životinje kao što su foke ili afrički pacovi. Afrički pacovi počeli su da se koriste pre nekoliko decenija za otklanjanje dinamita, jer zbog manje kilaže i spretnijih prstiju, uspešniji su u tome od pasa. Američka mornarica je iskoristila značajne komunikacijske veštine i inteligenciju foka, kako bi ih koristila u vojnim aplikacijama. Obučene foke otkrivaju „neprijateljske“ ronioce i hvataju za noge u roku od nekoliko sekundi, pre nego što neprijatelji shvate situaciju, a zatim čekaju pojačanje ljudi. Dok mnoge grupe aktivista za životinje protestuju protiv takvih misija zbog ugrožavanja životinja, vlasti tvrde da će ih pustiti nakon završetka svoje misije.

Veliku kontrovezu predstavlja pitanje pasa vodiča. Pre svega, kada govorimo o slepim osobama, svakako bi trebalo svi da budemo osetljivi na ozbiljne probleme sa kojima se ovi pojedinici svakodnevno susreću, a koji proizilaze ne samo iz njihovih fizičkih okolnosti već i iz socijalne isključenosti iz društva (diskriminatorni obrasci ponašanja institucija i pojedinaca prema njima). Ali to ne znači da treba da diskriminišemo neljudske životinje da bismo pomogli ljudima sa funkcionalnom raznolikošću kako bismo odgovorili izazovima sa kojima se suočavaju. Dakle, rešenje je da društvo dodeli potrebne resurse osobama sa invaliditetom, da vode život bez ograničenja sa kojima se danas suočavaju i da to rade bez iskorišćavanja neljudskih životinja ili pak drugih ljudi.

Kako se to može učiniti i koje su alternative? Uz današnje resurse razvoj i promociju tehnologije to je apsolutno moguće. Ljudi se mogu zaposliti ili volontirati kao vodiči za invalide i, za razliku od pasa, oni to rade svojom voljom. Upotreba GPS tehnologije kao pomoći slepima počela je da se koristi još 1980. godine. Neki od sistema razvijenih do danas su: Loadstone GPS, Wayfinder Access, Trekker, BrailleNote GPS i Mobile GEO. Preko ovih sistem slepi ljudi mogu da pronađu gde su i u kom pravcu da se kreću da bi stigli do svog odredišta. Postoje čak i projekti za razvoj vozila za slepe. Svakim danom se radi na unapređenju takvih tehnologija.

Izvor: Manipadma Jena (IPS)

Ljudi takođe koriste razne životinje – mule, magarce, slonove, konje, pse itd. – za prevoz, bilo za jahanje ili za vuču vagona i sanki. Upotreba konja i kamila za prevoz u mnogim je mestima turistička atrakcija, što je isti oblik iskorišćavanja. Uglavnom su vezane čekajući „mušterije“ u različitim vremenskim uslovima, a ako pokušaju da se odupru volji čoveka, bivaju teško kažnjene batinama ili čak odbačene kao „nesposobne za rad“.

Postoje, međutim, alternative kako bi se zloupotreba životinja kao prevoznih sredstava prevazišla. Većina je prilično očigledna, poput razvoja i upotrebe vozila umesto životinja. Bicikli su alternativa koja se široko koristi više od jednog veka u ruralnim i urbanim sredinama. Moguće je i potrebno prekinuti upotrebu životinja kao prevoznog sredstva i zameniti ih vozilima, čak i na mestima gde je takva eksploatacija tradicionalna. Dobar primer za to je Medeljin u Kolumbiji, u kom su dostavljeni teretni bicikli onima koji su ranije koristili konje za sakupljanje otpadaka nakon što je upotreba konja bila zabranjena. Iste zamene se mogu izvršiti širom sveta kako bismo se kretali prema društvu oslobođenom od eksploatacije životinja. Kao i kod međuljudskog iskorišćavanja, oni koji životinje koriste za rad iskorišćavaju životni trud i patnju u svoju korist. Plodovi rada životinja ne idu u korist samim životinjama, čak i ako se radnim životinjama pružaju određene mere nege, životinje gube mnogo više nego što ih dobijaju kao radnici. Poslovi koje rade životinje pored toga što su stresni i fizički iscrpljujući, često su opasni i ponekad smrtonosni. To nije slučaj samo sa policijskim psima i životinjama koje se koriste u vojsci, mnoge druge životinje, poput onih koje se koriste za transport, svakodnevno se suočavaju sa rizikom od nezgoda ili smrti. Takozvane „teretne životinje“ uglavnom umiru od iscrpljenosti tokom svog rada ili ih ubijaju jer više ne mogu raditi, pa čak ako su samo povrđene.

Kako istoričarka Suzan Nens (Susan Nance, „The Historical Animal“) objašnjava, „nikada nije bilo čisto ljudskog prostora u svetskoj istoriji“, neljudske životinje su oduvek tu sa nama, ali ne da bi nam služile i radile za nas, one zaslužuju da se ta eksploatacija besplatne radne snage obustavi.

Poslovi za koje se koriste neljudske životinje, kao što je pomenuto, često su naporni i mogu prouzrokovati fizičke bolove, na primer kada životinje moraju da nose velike terete ili ako ih udaraju bičevima ili drugim predmetima kako bi ih naterali da obavljaju svoj posao što bolje. Pored toga, pod velikim su stresom ne samo zbog fizičke iscrpljenosti, već i zbog straha od kazne ili zadataka sa kojima se suočavaju. Nega i briga koju im „poslodavac“ pruža je onolika kolika je njegova korist. Pored toga, životinje se obično uzgajaju sa određenom svrhom. Kao deo procesa razmnožavanja, majke su često zatvorene na mestima gde pate od usamljenosti i dosade, a njihova deca (stara samo nekoliko meseci) odvojena su od njih. Nažalost, adekvatna veterinarska nega i ograničavanje sati rada životinja su manje ekonomični, nego zamena radne životinje koja stari ili postaje oslabljena, pa se tako ovaj ciklus izrabljivanja nastavlja u nedogled. Nasilno razmnožavanje i oduzimanje dece od majki, prodaja životinja za tu namenu i dalje životinje drži u okviru pravnog termina „commodity status of animals“ ili robni status životinja. Robni status životinja odnosi se na pravni status, odnosno legalno vlasništvo nad većinom neljudskih životinja, posebno uzgajanih životinja, radnih životinja i životinja u sportu, kao i na njihovu upotrebu kao predmeta trgovine. Zakoni koji se tiču neljudskih životinja su samo balansiranje interesa životinja sa ljudskim prohtevima i potrebama sve dok ovaj status postoji.

Autorka: Jelena Zoe Disić