Skrivene žrtve agroindustrije

Industrije mesa, jaja i mleka svakodnevno odnose mnogobrojne žrtve. Milioni životinja koje se drže u katastrofalnim, nehumanim uslovima; izmučene, a zatim i ubijene, kasape se i pakuju u plastiku na fabričkim trakama, koje nikad ne prestaju da se okreću. A iza sve te patnje i okrutnosti, stoje i druge žrtve agroindustrije, oni na koje se često zaboravlja – radnici u klanicama.

Posao koji obavljaju ovi radnici je višestruko opasan, kako po mentalno zdravlje, tako i zbog rizika od povreda na radu, koje nisu nimalo beznačajne. Uslovi rada su izuzetno loši, a zarade nikakve (uglavnom se svode na minimalac). Usled maksimizacije profita i smanjenja troškova, od ovih radnika se zahteva da rade po 10–12 sati dnevno težak fizički posao, sve brže i brže, kako bi se postigla krvava kvota od desetina ili stotina ubijenih živih bića na sat. Brzina ubijanja se jedina računa.

Izvor: Leroy Skalstad (Pixabay)

Neretko u klanicama nisu ispunjeni propisani sanitarni uslovi, niti su poštovani zakonom utvrđeni standardi za bezbednost na radu,  čime se radnici izlažu ozbiljnom riziku po zdravlje. Zdravstvena zaštita ovih radnika je slaba ili potpuno izostaje. Najčešće opasnosti se javljaju usled isparenja različitih supstanci i jedinjenja kao što su amonijak ili vodonik sulfid (spoj vodonika i sumpora), pa i od raznih bakterija koje se prenose vazdušnim putem, a koje radnici udišu. Studije urađene u SAD pokazuju da zbog ovih isparenja preko 70% radnika razvije neki oblik respiratornih oboljenja.

Životinjama se u velikoj meri daju različiti lekovi, najčešće antibiotici, te se kod radnika koji rukuju životinjama razvijaju bolesti otporne na predmetne lekove ili razni oblici trovanja s obzirom na slabo ventiliranje prostorija i neposredno dodirivanje životinja. Često je trovanje salmonelom i drugim bakterijama. Uvek je prisutan rizik od bolesti koje mogu preći sa životinja na ljude, jer se ove jadne životinje drže u očajnim uslovima, bez adekvatnog lečenja i tretmana, zarad većeg profita. Opasnost od povreda radnika postoji kod svakog rukovanja sečivima, strujom i pokretnim trakama. Radnici se slabo obučavaju i često ni ne znaju pravilno da rukuju sečivima, ni kako da se ophode prema životinjama ili da poštuju procedure „humanog“ ubijanja, što životinjama stvara dodatnu bol i patnju.

Jasno je da ovakav posao nije nikome prvi izbor, već da je razlog za rad u klanicama najpre siromaštvo. Radnici prihvataju bedne zarade za nečovečan posao, jer druge opcije nemaju. U ekonomski razvijenom svetu se ovim poslom najčešće bave imigranti ili pripadnici manjina, kao što su crnci ili Latinoamerikanci u Americi. Oni često nisu dovoljno pravno zaštićeni, već mogu biti otpušteni po nahođenju poslodavca. Stanje nije bolje ni u Srbiji: inspekcije rada neretko donose rešenja zbog rada na crno u klanicama, a Veterinarska inspekcija je više puta zabeležila postojanje tzv. klanica na otvorenom, koje naše zakonodavstvo ne poznaje. Zapravo se radi o ilegalnim klanicama i ilegalnoj trgovini mesom.

Ovaj posao iscrpljuje ljudskost u svakome ko ga se dotakne, ne postoji odbrana od toga. Izloženost nasilju je konstantna. Nikada se prestaju krici patnje koji se prolamaju prljavim i vlažnim prostorijama. U početku je teško podneti te zvuke strave, sečivo i krv, miris smrti. Sve to izaziva mučninu i povraćanje, kako svedoče sami radnici, poneko se i onesvesti. Ali vremenom dolazi do desenzivitizacije (smanjenja osetljivosti, otupljivanja) i nasilje postaje jedina realnost, a pritisak poslodavca sve veći, zbog čega se životinje, na koje se isprva gledalo sa sažaljenjem, počinju doživljavati kao stvari, pa čak i kao neprijatelji radnika, jer se životinje smatraju krivima za loš položaj iz koga nema spasa. Ovo neretko dovodi do neracionalne mržnje i iživljavanja nad nesrećnim životinjama.

Izvor: We Animals Media

Mentalni poremećaji stoga nisu retkost. Naprotiv, među zaposlenima u agroindustriji često ima primera posttraumatskog stresa, depresije, kao i alkoholizma i drugih oblika zavisnosti. Sve ovo govori u prilog tome da ovaj posao nije i ne može biti „normalan“ za čoveka. Štaviše, protivan je svakom moralu i unižava ljudsko dostojanstvo. Rad u klanicama je jedan od najgorih primera eksploatacije životinja, ali i radnika.

Ova surova industrija gazi sve pred sobom, uzima živote nedužnih živih bića, a cena koju plaćaju svi koji u njoj rade je previsoka. Kada su se pre stotinu i više godina vodile radničke revolucije, svakako ideja nije bila omogućiti radnicima ovakav rad, već rad dostojan čoveka. Borba za prava životinja, kao i za prava radnika je duga, teška i neprekidna. Ali se ne sme odustajati. Za početak, svako od nas može učiniti nešto da doprinese poboljšanju situacije, a to je da se okrene veganstvu, saosećanju i poštovanju svakog života.

Autorka: Iva Damnjanović