Imlek – druga strana priče: Stereotipi u reklami za punomasni jogurt

Početak kadra reklame koju želim da opišem predstavlja kretanje žene. Snimljen je trup njenog tela. Žena u prostoriji čiju namenu ne možemo da pretpostavimo nosi beli tanjir. Na tanjiru se nalazi nešto zeleno, možda barena blitva. U drugoj ruci žena nosi zeleni smuti, čija boja sluti na bljutavi, „zdravi“ ukus.  Kamera se podiže i u kadru je lice čoveka koji se čudi, mršti, prećutno buni zbog upravo serviranog obroka. Odnos sa ženom koja mu je servirala obrok gledaocu ostaje nepoznat. Pretpostavili bismo da je u pitanju majka, s obzirom na to da se za majku vezuje slika serviranja hrane „na gotovo“ detetu, koje se buni zbog zdrave hrane, ukoliko mu je takva servirana. Kamera se seli na ženu, u pozadini je frižider, ambijent je dakle kuhinja-trpezarija prosečne kuće. Žena je supruga, ne majka, muškarcu koji je ostao u sedećem položaju u tihom buntu protiv serviranog, zelenog, obroka. Ona u kuhinji sipa jogurt iz flaše na kojoj je nacrtana gola žena koja se izležava na livadi i sipajući pita: „I, jesi prekršio dijetu?“.

Odabir prve rečenice nam govori nekoliko stvari: čovek je bio negde/radio nešto čemu nije prisustvovala žena. Ona oseća potrebu da ga, poput majke, proverava. Čovek, sam po sebi, nije dovoljno zreo ili voljan da brine o svom telu. Žena servira obroke, bira mu hranu i ispituje muža šta je jeo, te da li je prekršio dijetu (koju je, ukoliko pratimo kontekst, morala ona da nametne). Muž odgovara: „Ma šta ti je!“ u značenju „taman posla“. I kao svako nestašno dete koje slaže majku da nije bilo grubo na igralištu i tuklo drugu decu, muž laže. Scena koja sledi predstavlja njegovo sećanje na prethodnu noć u kojoj „nije“ prekršio dijetu i koje se sa zadovoljstvom seća. Scena prikazuje stan/kuću u kojoj ima dosta ljudi, koji očigledno nešto proslavljaju. Muž sedi za stolom na kojem se nalazi naseckano više vrsta kobasica, slanina, šunki i ostalih mesnih prerađevina od ljudske kože, iznutrica i hrskavice. Na sredini stola se nalazi mrtav pas, serviran na velikom ovalu, ispečen na ražnju. U pitanju je krupna vrsta psa, vučjak ili nemački ovčar, dobro podgojen. U njegovim razjapljenim čeljustima nalazi se jabuka, oko njegovog tela su pečeni krompiri i listovi zelene salate, koji služe kao ukras. Svi u kadru se zabavljaju, razgovaraju, piju piće. Lice našeg junaka je srećno, zadovoljno, proždire komade mesa. Paralelno sa sećanjem, kuhinji-trpezariji, muž ženi nastavlja da govori: „Hleb nisam ni pipnuo“ . U muževljevom sećanju, koje se pred našim očima odigrava, nakon celog tanjira mesa koje je pojeo, na njemu ostaju samo dva parčeta tanko isečenog crnog hleba.

Sledeći kadar pokazuje istog muškarca kako jede ćevap od mladog ljudskog mesa, verovatno deteta ne starijeg od 3 godine i mladi luk uz komentar „Jela se salatica“, a potom dolazi scena u kojoj navaljuje na ražnjiće. Meso je nepoznatog porekla, pretpostavlja se mačije, jer se ono najčešće koristi za ražnjiće. Muž uporedo komentariše kako su se jeli „i štapići“ i nastavlja, suptilno najavljujući vrhunac pošalice: „a za dezert…“

U tom trenutku dolazimo do kulminacije humora koji je postignut poigravanjem rečima i uporedo puštenim snimcima, a koji iz muževljeve perspektiva ima za cilj da obmane ženu kako do kršenja dijete nije došlo, a u perspektivi gledaoca da izazove smeh, podsmeh ženi zbog njene stereotipne uloge „gnjavatorke“ koju junak, muž, ipak uspeva da nadmudri svojom domišljatošću. Reklama, potpuno potcenjivački želi da poruči kako je to uobičajena situacija. Uobičajeno je da žena nameće mužu svoje stavove/hranu koju jede/društvo u kojem se kreće/količinu pića koju će popiti. Sa druge strane, uobičajeno je da normalne i otvorene komunikacije među njima nema, te da muškarac pribegava najlakšem načinu rešavanja problema: laganju. Leganje je predstavljeno kao bezazleno, laže se o vrsti hrane koju je čovek uneo dan pre.

Na stolu, u kadru koji nastavljamo da gledamo, nalazi se već spomenut mrtav pas sa jabukom u čeljustima. Muževljevo lice nalazi se nasuprot licu ove životinje, on uzima jabuku iz mrtvih psećih usta i grize je. U realnosti, sledi replika „voćkice“.

Žena, iznenađena, pita: „Voćkice?“. Začuđena je količinom zdravih namirnica na proslavi. Dodaje: „Sad mi je baš krivo što nisam išla“ i seda pored muža, pijući jogurt od žena-muzara, koje su se obavezale da ostave decu i podrede dojke na muženje Imlek kompaniji. Nasnimljeni ženski glas u pozadini komentariše: „Uživanje nije greh! Probaj novi Moja ženica punomasni jogurt sa 4% mlečne masti“.

Reklama ne opovrgava da je jedenje psećeg, mačijeg i ljudskog mesa moralno loše, iako primećuje kako je ta vrsta namirnice ipak nezdrava, pa stoga i nepovoljna po zdravlje čoveka koji je konzumira. Pošto uživanje nije greh, tvrdi reklama, sasvim je u redu eksploatisati ljudsko telo radi ispijanja masnog ljudskog jogurta. Čak i pobornici zdrave ishrane ponekad pokleknu pred njegovim neverovatnim ukusom i u slast popiju čašu jogurta od sveže izmuzenog mleka iz ženskih grudi.

Video koju opisujem nalazi se na ovom linku: https://www.youtube.com/watch?v=lTNT_xEBROM  Naravno, u reklami koju je napravio Imlek mleko nije ljudsko, već kravlje, na stolu se ne nalazi pas, već svinja, a ostalo meso je takođe svinjsko i verovatno kravlje ili pileće. Samo, koja je zapravo razlika između mesa psa, svinje i čoveka? – mrtvo telo je mrtvo telo. Koja je razlika između ljudskog i kravljeg mleka i zašto je konzumiranje ljudskog mleka (ili jogurta od ljudskog mleka) kod odraslog čoveka tabu tema (svodi se eventualno na bizaran seksualni fetiš), a ispijanje litara mleka (jogurta) druge vrste je savršeno socijalno prihvatljivo? Obe tečnosti su namenjene bebama, ljudskim, odnosno kravljim. Stvar je naše percepcije i naše volje da ovo prihvatimo i razumemo.

Autorka: Marina Janković