Veganstvo i veterina – da li se ljubav prema životinjama visoko kotira na ovom fakultetu?

Većina nas je, bar do određenog perioda života, veterinara opisivala kao osobu koja voli životinje i koja ih leči. Među njima sam bila i ja. Upisala sam studije veterine kao mali devojčurak sa velikim snom – da spašavam živote. Još tada sam bila veganka. Nisam videla bilo kakvu kontradikciju u veterini i veganstvu, naprotiv – te životne puteve videla sam kao lako spojive i zajedno kompletne, jer ko bolje poznaje zdravlje i bolest, ponašanje, potrebe, ranjivost i emocije životinja od nekoga ko im je posvetio svoju profesiju?

Dizajnerka: Nevena Đuranović

Nije bilo potrebno mnogo da se suočim sa istinom da nismo svi tu sa istom, čak ni sličnom motivacijom. Štaviše, većina nije. Šačica nas koji smo na pitanje zašto smo tu davali odgovor koji podrazumeva ljubav prema životinjama bili smo ismevani i etiketrani kao naivni i preslabi za ovu profesiju, što je prilično uzdrmavalo moje samopouzdanje i teralo me da iznova preispitujem odabir svog životnog puta. Ono u šta sam danas potpuno uverena je da su slabi upravo oni nedovoljno jaki da se suoče, priznaju, povežu i osete.

Već tu se naziralo da veterinarska profesija nije lišena diskriminacije i vremenom je postalo sasvim jasno kroz apsolutno favorizovanje određenih vrsta, tzv. socijalnih životinja u odnosu na farmske. Već tada je bilo vidljivo potencijalno licemerje istovremenog lečenja i jedenja životinja. Da ne bude zabune – zvanje doktora veterinarske medicine ima svako ko je završio veterinarske studije – bilo da se bavi kliničkim radom sa socijalnim životinjama, terenskim radom sa farmskim životinjama ili tehnologijom namirnica animalnog porekla. Koliko je ispravno sve to sažeti pod jednu profesiju, čak bez odvojenih stručnih smerova, neka zaključi svako ponaosob. Meni lično je to dalo u isto vreme užasnu i korisnu priliku da sopstvenim očima vidim šta se dešava na farmama i iza zidova klanica. Osim toga, prednost veterinara je što, osim iz svakidašnje, ima mogućnost da sve sagleda i iz naučne perspektive.

I znate šta? Nije ni blizu onome što možete da vidite na raznoraznim snimcima dostupnim javnosti. Mnogo je gore.

Ono što je sasvim jasno je da su sve farmske životinje tretirane kao objekti. Bez izuzetka. Njihovi životi počinju na farmama uz bolno odvajanje od majki i završavaju se u klanicama. Neke od njih okončaju živote još na farmi, najčešće usled bolesti, i kao takve bivaju privremeno bačene u stranu. S toga nije retka slika beživotnog tela teleta ili krave u slami ispred ulaza u poseban odeljak farme, okruženog mušicama i naduvenog usled nakupljenih gasova. To je često prvo što vidite po ulasku na farmu. Prvo što čujete su krici, zapomaganje i dozivanje životinja, uz primesu glasnih naredbi, psovki i urlanja radnika. Taj se zvuk intenzivira tokom boravka tamo. S tim zvukom legnete da spavate uveče i s tim zvukom, suzama u očima i snažnim osećajem nemoći se probudite ujutru. Onda prekorite sebe pitajući se imate li pravo osećati se kao žrtva samo zato što ste to videli ako znate da ta bića sve to vreme to doživljavaju.

Iz moje perspektive apsolutno nema razlike u odnosu i patnji između bilo koje dve vrste životinja. Ogradiću se od potencijalnog stavljanja akcenta na krave jer sam sa njima od svih farmskih životinja najviše vremena provela i, isključivo subjektivno, njihova je patnja najvidljivija jer su one možda najekspresivnije. Da mogu, kao prilog tekstu stavila bih čarobnu bočicu sa par sekundi njihovog pogleda uživo. U njima biste mogli da vidite svu patnju i nepravdu ovoga sveta, sažetu u jednu zenicu.

Životni put krava morao bi da bude poznat svakome danas, ili zato što biste morali da znate šta (koga) jedete ili zato što biste morali da znate zašto u tome ne učestvujete. Ukratko – podrazumeva najčešće veštačko osemenjavanje, rađanje, oduzimanje teleta, svakodnevnu mužu radi konzumacije kravljeg mleka od strane čoveka, ponavljanje tog ciklusa još par puta i – smrt. Da li majke krave zapomažu za oduzetim teletom? Ne možete ni da zamislite. Leže vratova vezanih metalnim lancem, iskolačenih očiju, beznadežnog pogleda, još krvave od porođaja i vrište za pomoć. Kada više nemaju snage onda samo nastave beživotno da leže. Zatim ih, nakon par sati ’odmora’, radnici teraju da ustanu. Po pravilu to rade nagazivši im rep, vukući ih za rogove ili šutirajući ih u zadnji deo tela. Iz jednog na drugi deo farme teraju ih motkama, elektrošokovima ili ih vuku kanapima i lancima. One izbezumljene beže, a kako su krupne i uplašene, u tom strahu i bežanju upadaju u kanale za feces i urin, povređuju se, a onda ponovo bivaju nagonjene da brzo ustanu i nastave da trče. Krave su bića u čijim očima, uprkos takvom ophođenju, ne možete da vidite zrno mržnje. Vidite strah. Vidite beznađe, tugu i bespomoćnost. Najtužnije je što često možete da vidite nadu da ste upravo vi ti koji ćete ih spasiti i izvući odatle. U isto vreme, malena telad se već od prvih par dana života boje ljudi i izmiču se kada želite da ih dodirnete. Mislim da oni u tom dobu imaju najrealniju sliku nas ljudi kao vrste.

Od početka studija plašila sam se klanice. Plašila sam se toliko da sam mislila da to može biti razlog da odustanem, na korak pred završetak. Klanice su smrt. Nikada nisam verovala da ću ikada ovo reći ali sada znam – tamo je najlakše. Tamo je najbrže. Tamo se sve konačno završava. Učinili smo živote tim bićima toliko okrutnim da smrt nije ništa u poređenju sa životom. Smrt tu dođe kao spas.

Ono što često dovodi do nesuglasica, naročito u krugovima boraca za prava životinja, je pitanje dobrobiti životinja. Moj stav na ovu temu je sasvim jasan. Istina je da je s jedne strane glavna motivacija industrije animalnih proizvoda što bolji kvalitet proizvoda (usled stresa i fizičkih ozleda dolazi do lučenja hormona i supstanci koje direktno utiču na smanjenje kvaliteta i izgleda proizvoda) i plasiranje što prihvatljivije priče za needukovane konzumente. Sa druge strane, ukoliko ste zaista svesni patnje kroz koju ove životinje prolaze i ukoliko vam je njihov život zaista glavni pokretač, dobrobit će vam biti itekako važna. Ne kao krajnji cilj, već kao olakšavanje života tim bićima na putu do krajnjeg cilja. Ako imate bilo kakvu nedoumicu, posetite neku od farmi, pogledajte životinji u oči i kažite – ja biram da ovako živiš samo jer ne želim da ljudi imaju pozitivniju sliku sporne industrije. Nećete to odabrati. Niko ko ih zaista voli neće.

Veterinari su statistički prvi po stopi samoubistava, klasifikovano po profesijama. Sve ovde navedeno je samo parčić potencijalnih razloga, ali dovoljan da se bolje razume težina ovakvog puta i pruži podrška.

Danas, mnogo godina kasnije, moja misija je ostala ista – da spašavam živote. Stvari koje sam doživela i osetila na svom putu samo su učvrstile moja uverenja i stavove. Empatija, ljubav i saosećanje nas ne čine slabim, naprotiv – samo tako možemo da damo najbolje od sebe, u svakom aspektu života. Važno je da govorimo o tome. Ovo nije problem koji se tiče pojedinca, već sistema i čovečanstva. Ovako velike promene ne može da donese pojedinac, potrebna je generacija. Ali sve počinje od pojedinca.

Od mene. Od tebe.

Autorka je želela da ostane anonimna kako bi izbegla još jednu u nizu neprijatnosti zbog iznošenja istine koja se iz očiglednih razloga krije od javnosti