Lenjivci

Izvor: Unsplash

Ovi simpatični sporaći žive samo u tropskim kišnim šumama Centralne i Južne Amerike. Iako je ova grupa životinja ranije bila mnogobrojnija, trenutno postoji samo šest vrsta lenjivaca koji su podeljeni u dve grupe – troprsti lenjivci (iz roda Bradypus) i dvoprsti lenjivci (iz roda Choloepus). Uprkos sličnom izgledu, ove dve grupe nisu tako blisko srodne, a imena su im dodeljena na osnovu broja prstiju na prednjim ekstremitetima. Nekada davno postojali su i krupni lenjivci (veličine slona) koji su boravili na površini zemlje, ali savremeni predstavnici ove grupe životinja najveći deo svog života provode na drveću. Oni su toliko prilagođeni životu na drveću da na njima jedu, spavaju, pa čak i rađaju mlade. Gotovo su bespomoćni na zemlji, jer ne mogu da hodaju, pa se na zemlji kreću vučenjem po podlozi. Međutim, oni umeju da plivaju, što je spasonosna sposobnost u tropskim oblastima sklonim poplavama. Njihove ruke su dugačke, ali nemaju mnogo mišića, tako da za razliku od primata koji se aktivno drže za grane, lenjivci vise okačeni svojim dugim zakrivljenim kandžama. Lenjivci pored sporih pokreta imaju i veoma spor metabolizam, tako da im je telesna temperatura niža nego kod ostalih sisara (30–34°C). Zbog ovako sporog metabolizma i niske telesne temperature oni su ograničeni na život u tropskim krajevima. Oni vide boje, ali im ni vid ni sluh nisu najbolji, tako da pomoću njuha i dodira pronalaze hranu. Većinski se hrane lišćem, ali dvoprsti lenjivci jedu i insekte, voće, pa čak i male guštere. Lišće je niskokalorična hrana i nije lako svarljiva, tako da lenjivci imaju veliki stomak sa simbiotskim bakterijama koje im pomažu da svare hranu. Varenje može da potraje i oko mesec dana, jer kada se dobro najedu čak 2/3 njihove težine može biti sadržaj stomaka. Među retkim slučajevima kada lenjivci silaze na zemlju je oko jednom nedeljno da bi vršili nuždu u podnožju svog drveta. Zanimljivo je da im dlaka raste u suprotnom smeru od ostalih sisara (kod kojih dlaka uglavnom raste ka šapama) što ih štiti od kiše koja im se tako sliva niz krzno, jer oni uglavnom vise sa rukama iznad sebe. Gornji sloj krzna im je dugačak i na njemu rastu alge. Krzno prošarano zelenom bojom algi lenjivcima pruža odličnu kamuflažu. Iako nisu najslasniji zalogaj, njima se ipak hrane neke životinje, poput jaguara, ocelota i orlova harpija. Zavisno od vrste mogu biti visine od 60 do 80 cm i težine od oko 4 do 8 kg. Ženke rađaju po jedno mladunče, obično jednom godišnje. Najčešća vrsta je lenjivac braon grla – Bradypus variegatus (eng. brown-throated sloth) koji živi u šumama Centralne i Južne Amerike.

Izvor: Unsplash