Izvor: Unsplash
U prethodnim brojevima Vege biltena posvetili smo tekstove kokama i industriji jaja, kravama i mlečnoj industriji, ovcama i industriji vune, ali se nikad nismo osvrnuli na prakse u industriji svinja. S obzirom na to da oko 1,4 milijarde ovih visoko inteligentnih, brižnih bića izgubi živote svake godine zbog ljudi, odlučili smo da vas povodom Svetskog dana farmskih životinja upoznamo malo više sa njima.
Da li imamo predrasude o svinjama?
Percepciju o svinjama u našoj kulturi možemo lako uočiti ukoliko se samo osvrnemo na dobro poznate izreke poput: „(Ne bacaj) bisere pred svinje“, „Za dobru svinju nema loših pomija“, „Buda vidi Budu, svinja vidi svinju“ ili poređenja kao što su „Smrdi/prljav/znoji se kao svinja“. Takve izjave, pretpostavke i predrasude vrlo često nastaju iz neznanja ili želje da čovek nagrdi onoga kome nanosi štetu u pokušaju da se time otuđi od njega.
Česta pretpostavka je da su svinje prljave, jer vole da se valjaju u blatu. Iza tog mehanizma zapravo leži želja da se zaštite od sunca i rashlade. Na to možemo vrlo lako nadovezati „znoji se kao svinja“ što je zapravo veliki apsurd – upravo zbog izrazito malog broja znojnih žlezda one traže olakšanje od vrućine u blatu. Svinje su zapravo toliko čiste životinje da najčešće u prirodi odaberu za toalet mesto koje je podalje od mesta koje su namenile za život i hranjenje.
Ljudi vrlo često previde i njihovu inteligenciju. One su jedne od najpametnijih životinja na svetu – pametnije su čak od pasa. Vole da rešavaju probleme, slušaju muziku i vrlo lako uče nove stvari – štaviše, potrebna im je stimulacija u vidu novih iskustava, jer im u monotonom okruženju brzo postane dosadno. Imaju izuzetnu memoriju – godinama pamte ljude i mesta, izvore hrane i čak kako da koriste određene predmete.
One su izuzetno društvene životinje koje formiraju snažne veze jedne s drugima, kao i sa ljudima ukoliko im se ta prilika pruži. Vole da se ušuškaju zajedno i da spavaju okrenute njuškama jedna ka drugoj.
Malo je poznata činjenica da u prirodi svinje prave gnezda. Pre nego što će majka roditi svoje prasiće, ona pravi gnezdo od lišća, trave i granja. Njena deca tu ostaju nedeljama posle i instinktivno mu se vraćaju sa svake šetnje, priključujući se svojoj matrijarhalnoj grupi od najčešće četiri do šest odraslih članica.
Izvor: Unsplash
Nažalost, skoro sva ova ponašanja su uskraćena u industrijskim pogonima.
Prakse u industriji
Još 1976. svoje čitatelje u časopisu Hog Farm Management („Upravljanje farmom veprova“) posavetovali su: „Zaboravite na to da je svinja životinja – tretirajte je kao mašinu u fabrici“. Ovaj stav je samo pooštren tokom decenija koje su usledile.
Osvrnimo se na majke svinje koje smo pomenuli. U industriji je uobičajena jedna od najsurovijih praksi zatvaranja u tzv. gestacijske sanduke. Buduće majke se tokom trudnoće, porođaja i perioda dojenja izoluju u metalne okvire u kojima svinja može tek da legne poleđuške, čime je sprečena da se normalno kreće, uči od drugih majki svinja i pravi gnezdo za čime ima jak instinkt. Ovo izaziva visok nivo stresa kod majki koje pokušavaju da obezbede mesto na kom će bezbedno doneti svoju decu na svet i ostvariti vezu sa njima. Neretko svinje u gestacijskim sanducima polude što se manifestuje kroz abnormalna, neurotična ponašanja kao što je neprekidno žvakanje vazduha, griženje šipki sanduka i sl.
U prirodi svinje doje svoju decu 10–17 nedelja. Ipak, na farmama već u trećoj nedelji prasiće oduzimaju majkama, što je izuzetno potresno kako za majku, tako i za njenu decu – neretko se dugo posle razdvajanja mogu čuti dozivanja jedni drugih. U prirodi se razdvajaju tek posle nekoliko meseci.
Izvor: earth.org
Posle 3–4 godine, iako u prirodi mogu živeti 15–20 godina, potpuno iznurene bivaju poslate u klanicu.
Svinje koje ne zatvaraju u gestacijske sanduke život provode u malim prepunim prostorijama u sopstvenim fekalijama, katkad i pokraj leševa onih koji su poklekli bolestima. Amonijak njihovog urina nagriza podove po kojima hodaju, a isparenja neretko dovode do oštećenja njihovih pluća, kao i pluća radnika/ica na farmi. Isparenja su zapravo toliko toksična da se pokazalo da život u blizini farme svinja dovodi do povišenog rizika od brojnih zdravstvenih problema.
Kao i kod ljudi, nemogućnost normalnog kretanja i slobode dovodi do visokog nivoa stresa i povećane agresije. S obzirom na to da je zbog maksimiziranja profita neophodno smestiti što veći broj jedinki na što manjem prostoru, farmeri pribegavaju različitim načinima da smanje štetu po svoje finansije, a da pritom izvuku što veću dobit. Ti načini najčešće podrazumevaju sakaćenje svinja – odsecaju im se repovi, seku zubi i uši, a muški prasići se kastriraju. Naravno, sve se vrši u najvećem broju slučajeva bez ikakve anestezije.
Pored svakodnevnih praksi kojima ih direktno ugrožavaju, ljudi su zaslužni i za generacijsku promenu u samoj vrsti. Kao što je to slučaj i kod kokošaka, svinje su selektivno razmnožavane kako bi se njihova masa što više za što kraće vreme povećala. To je neminovno vodilo ka zdravstvenim problemima sa kojima se domaće svinje danas susreću – s obzirom na to da prebrzo porastu do izrazito velike mase, najčešće od problema sa zglobovima (što je pospešeno i nemogućnošću kretanja) pred odlazak u klanicu ne mogu ni da stoje na sopstvenim nogama.
Farmerima se ne isplati da leče bolesne svinje, te jedinke koje nisu zdrave u najvećem broju slučajeva samo ubiju. Najčešće metode ubijanja su gušenje u komori, električni udar, kačenje za zadnje noge i rezanje grkljana dok je svinja još potpuno pri svesti.
Ali na selu im je lepo, zar ne?
Iako najveći deo tzv. „svinjetine“ (valja primetiti specifičnost naziva poput „svinjetina”, „govedina” i sl. kojima se udaljavamo od onoga što zapravo pojam jeste – svinjino telo, govečetovo meso) potiče iz industrije, možemo se zapitati i kako žive svinje na selu. Čak i tamo one imaju na raspolaganju male štale u kojima su primorane da žive i vrše nuždu, ne zaobilazi ih veštačka oplodnja često (premda bi bilo prilično egzaktno iskoristiti i termin „silovanje“), nemaju mogućnost da prave gnezda i ispunjavaju većinu svojih prirodnih potreba. Opet, i da žive životom idealnim za svinju, da li je u tom slučaju opravdano njihovo zaista nepotrebno ubistvo.
Najbolji i zapravo jedini način da pomognemo svinjama je da ih prosto pustimo na miru, a tačnije da prestanemo da konzumiramo njihovo meso i proizvode nastale njihovom eksploatacijom. Uzgoj svinja radi mesa i kože životinjama pruža minimalne uslove koji su potrebni da bi samo preživele do klanja – ne dobijaju baš ništa više od toga, što je nedostojno bilo koje ljudske ili neljudske životinje. Ako želimo da gradimo bolji, saosećajniji svet baziran na pravdi, industrijska eksploatacija svih životinja je među prvim praksama koje moramo obustaviti.
30. Decembar 2021.