Draga mama

Draga mama,

Ovo je moja priča. Pričam ti je ovako, jer znam da te nikada neću upoznati. Nisam imao priliku da osetim toplinu tvojih krila i čujem tvoje tepanje, nisam bio u tvome gnezdu i nikada nisam video svoju braću i sestre. Toplota koja me je od prvog dana grejala dolazila je iz velikih lampi koje ljudi kontrolišu, a umesto tvog kokodakanje slušao sam ljudske glasove. Znao sam da ne mogu zauvek da ostanem u jajetu. Razbio sam ljusku kljunom. I nisam ni pošteno otvorio oči, već sam se našao na čudnoj spravi koja se brzo kretala. Pokušavao sam da hodam, ali nisam uspevao. Bilo nas je mnogo na toj traci. Čulo se samo brujanje mašina i glas koji je vikao: „Muško!“, „Žensko!“, „Muško!“.

Izvor: Unsplash

Velika ljudska šaka me je zgrabila. Na trenutak, kao da sam poleteo, mahao sam krilima u nadi da ću moći da pobegnem, ali moja krila su bila premala i ubrzo sam grubo pao na dno kartonske kutije. Jedva sam uspeo da se uspravim na noge od bola u desnom krilu. Ostali pilići skupili su se u jedan ćošak, tresli su se od straha. Oteturao sam se do njih uplakan od bolova. „Boli me krilo, ne mogu da ga pomeram“, zapomagao sam. A onda su i ostali počeli da se žale : „Mene boli noga…“, „Plašim se“, „Ne mogu da dišem“, „Gladan sam“. Novi drugari nastavili su da padaju preko nas, pokušavao sam da ih ne povredim i da se dočepam vazduha.

Ubrzo je postalo mračno, bilo nas je sve više i više. Postao sam mnogo ljut, moji drugari su pokušavali da te dozovu, priključio sam im se: „Mama! Zašto si me ostavila ovde samog i kad ću te videti!?“

Odjednom se kutija prevrnula i svi smo počeli da padamo u najlon kesu. Kroz šuškanje prelamalo se naše pištanje. Jedva sam disao. Video sam otvor na vrhu kese i pokušao da se probijem gazeći tela mojih drugara. Dolazili su uzvici sa svih strana: „Nema izlaza! Nema izlaza!“ Osećam se tako slabo, nožice mi se tresu, a bol u krilu ne prestaje. Pokušavam da dozovem pomoć, ali samo uzalud otvaram kljun, više ni sam ne čujem svoj glas.

Mama! Da li je ovo svet kome sam se nadao dok sam bio u jajetu? Da li i ti tražiš mene kao i ja tebe, da li si uopšte htela da me rodiš?

Oči mi se sklapaju, a telo postaje teško. Nemam više snage. Vreo vazduh para mi pluća i bol postaje nepodnošljiv, polako gubim svest. Skupljam snagu samo da ovo kažem tebi i svim drugim majkama čija su deca danas ovde ugušena:

Mama, ovaj svet je užasan! Moj život je trajao samo jedan dan i borio sam se do poslednjeg trenutka, izvini, nisam uspeo. Kada sam probio kljunom ljusku jajeta, susreo sam se sa realnošću koja ne čeka samo mene već i svu moju braću koja imaju tu nesreću da se rode u pogonu za proizvodnju jaja. I zato, mama, ako ikad čuješ ovu priču, razbaruši perje i glasno zakokadači u ime svih nas koji smo završili ugušeni u najlon kesi i reci im da ti nosiš jaja samo zato što očekuješ da se ja rodim, da nisi mašina koja će njima podariti jaja, da ja nisam samo nusprodukt, već biće koje želi da živi i bude slobodno i da moj život nema cenu.